JEDINSTVENO ISKUSTVO VOLONTIRANJA U AFRICI

U ovom tekstu draga Dijana Kocić deli sa nama svoje iskustvo volontiranja u Tanzaniji. Ona je ostavila mnoge bez teksta kada je rešila da napusti svoj dobro plaćen posao i ode da volontira u Africi. To iskustvo je, kako kaže, donelo samopouzdanje i hrabrost da još sigurnijim korakom menja svoju budućnost. Na svom instagram profilu je delila svoje iskustvo slikom i video zapisima, a Srbiju je podigla na noge kada je odlučila da pomogne u renoviranju škole i sakupi sredstva za to. Uživajte u tekstu!

1. Biće teško naći pitanja na koja nisi odgovorila u svojim tekstovima na blogu  ali mozemo nešto i da ponovimo. Za početak nam reci da li si se pokajala što si dala otkaz i otišla za Afriku?

Ne. Ovo je bilo za mene najznačajnije životno iskustvo i poduhvat koji me je izuo iz cipela, pokazao mi na šta sam sve sposobna i čime želim u budućnosti da se bavim.

2. Kako ti vidiš ljude u Africi i njihov život?

Rekla bih da žive kao naše porodice pre 50-ak godina. Okrenuti su porodici, prijateljima. Solidarni su, brižni, raduju se malim stvarima. Imaju izraženu živost u sebi. Glasni su. Žive u trenutku.

2. Ne možemo a da ne pomenemo tvoj divan poduhvat obnove škole. Kakvo je to bilo iskustvo?

Bangata škola prima 527-oro dece i bila je mesto gde sam volontirala kao učiteljica engleskog jezika. Divna i brižna porodica kod koje sam bila smeštena, kao i deca, nastavnici učinili su da poželim da podržim razvoj obrazovanja na višem nivou od onog što sam planirala.

Pokrenula sam projekat prikupljanja novca za renoviranje učionice i za 3 nedelje sa ljudima iz celog sveta skupila 7.000evra, koje sam uložila na licu mesta u kompjutere, školski pribor i adaptaciju učionice tako da može da se koristi za podučavanje informatike.

4. Da li ćeš moći nastaviti da pomažeš ljudima koje si upoznala?

Da, u kontaktu smo i dalje. Plan mi je da sledeće godine odem sa većom grupom ljudi i da realizujemo još neke radove u školi. Želja mi je da podržim i ohrabrim ljude koji žele da volontiraju i povežem ih sa mestom gde će se osećati korisno i dobrodošlo. Volela bih da i drugi dožive slično iskustvo. 

4. Koji ti je bio najveći šok kada si prvi put otišla tamo?

Prljavština, buka i nastup ljudi. Kada god bih išla ulicom, ljudi bi mi dobacivali Mzungu (Belac), prilazili bi, nudili da kupim nešto, idem negde. Nisam mogla da izađem na ulicu i budem sama sa sobom. To mi je bilo naporno i nije mi prijalo. Morala bih da se pripremim psihički da kada idem negde, reagujem odsečno i budem jasna u komunikaciji.

6. Kako si se snašla u ulozi učiteljice? Kakva je komunikacija sa decom i na kom jeziku?

Bio je izazov preneti im znanje, kada je nivo njihovog govora na engleskom nizak. Neka deca su mogla sa mnom lepo da pričaju, međutim sa ostalima je bilo teže. Trudila sam se da kroz pisanje, mimiku i jednostavne rečenice prenesem znanje koje je bilo deo nastavnog programa. Ponosna sam da je celo moje odeljenje položilo prijemni ispit koji smo spremali dok sam bila tamo 🙂 

7. Kako si se prilagodila na uslove života?

Nakon penjanja po Himalajima i spavanja u vreći za spavanje na -10 i 4.000m – Tanzanija mi nije bila problematična 🙂

Čučavac je bio sastavni deo života na koji sam se brzo navikla. Uživala sam u prilici da jedem sveže voće i povrće, budem nenašminkana, sedim na travi i igram se sa decom. Prijala mi je jednostavnost života i pokazala mi koliko komplikujemo stvari u Beogradu.

   8.  Da li si mogla da nesmetano jedeš njihovu hranu?

Hrana je kao naše bake što su pravile. Ne previse začinjena, pretežno kuvana – pasulj, pirinač, krompir čorba, zeleniš, griz. Nije bilo čokolade i slatkiša 2 meseca – samo zdravi obroci. Meni idealno.

9. Šta je za tebe najveći utisak sa ovog puta?

Šta sve čovek može kada izađe iz zone komfora. Kako je sposoban da se prilagodi i rešava sve izazove. Koliko smo moćni, a živimo ušuškano. Koliko su značajna putovanja kao izvor učenja o sebi i svetu u kojem živimo i koliko toga još imamo da otkrijemo.

10. Da li planiraš da se vratiš u Afriku ili da obiđeš neki drugi deo zemlje?

Volela bih da obiđem još dosta afričkih zemalja – Keniju, Zambiju, Etiopiju, Madagaskar, Ganu i Južnoafričku republiku. Sledeće godine će se nadam se ostvariti deo ovih planova. 🙂

11. Šta je ono što bi definitivno preporučila ljudima koji žele da posete Afriku?

Da odu i istraže sve lepote ovog kontinenta. Tanzanija je vrlo raznolika sa pejzažima i prirodnim bogatstvima – od safarija i divljih životinja, preko planina i živopisnog seoskog života, do Zanzibara, tirkiznog mora, belog peska i predivnih plaža.

12. I naravno pitanje šta dalje?

Plan mi je da nastavim da se usavršavam u oblasti obrazovanja i podržavanja ljudi da koriste svoje talente. Kroz radionice kreiranja vision board-a pomažem ljudima da iznesu na površinu svoje uspavane želje i krenu putem ostvarivanja svojih punih potencijala. Pored toga, radim na kreiranju e-book-a o svom putu i akademije koja bi kroz višemesečni program pokrenula razvijanje kreativnosti i autentičnosti svakog pojedinca.

SAVET

13. Savet za nekoga ko bi se odvažio na sličnu avanturu?

Kreni. Veruj. I sve će se kockice složiti. Na početku ne znaš zašto to tačno želiš, može da zvuči otkačeno i neobično – ali ti si stvoren za to. Ova avantura će ti doneti najbolju verziju tebe, pružiće ti neverovatna iskustva, steći ćeš samopouzdanje i u sebi pronaći hrabrost koju misliš da nemaš. Zavolećeš svaki segment svoga života, samo sa novom perspektivom kako može drugačije da izgleda. I bićeš zahvalan na svakom trenutku svog puta. 🙂

Ako vam se ovaj tekst dopao, ne zaboravite da pročitate još jedan intervju o Africi i saznate sve o poseti plemenima ovde.