Hajla – uspon na bajkovitoj planini

Na granici između Kosova i Metohije i Crne Gore, leži jedna od najlepših planina koje sam posetila – Hajla. U okviru mojih planinarskih ekspedicija, Hajla je na visokom mestu. Ne samo zbog lepote planine već i po intenzizetu same ekspedicije.

Svake godine, oko pravoslavne Nove godine, organizuje se memorijalni pohod na Hajlu „Safet Mavrić- Ćako“ u znak sećanja na alpinistu koji je izgubio svoj život na ovoj planini 1997. godine. Hajla se nalazi u sklopu Prokletija, štaviše, ona je najveći masiv Prokletija sa najvišim vrhom 2403 metara.

Mala grupa planinara iz PD „Zmaj“ Zvečan, je krenula u pohod vrhu. Put od Kosova i Metohije do Rožaja nije dugačak, naročito uz smeh i zabavu sa pravom ekipom. U Rožajima po nas dolaze planinari iz PSD Hajla vozilom TAM 110. Voze nas do Sela Bandžov odakle sledi pešačenje do paninarskog doma “Grope”. U Banžovu ima stari planinarski dom Jelenčica i dom kulture Dermando. Ovde se organizuju i žurke, a pogled sa terase je neprevaziđen. 

Kada smo mi išli, snega je bilo ali ne predubokog a dan je bio divan i sunčan. Zadovoljstvo je bilo pešačiti kroz šumu a entuzijazam je rastao u iščekivanju dolaska do mnogo hvaljenog doma. I nismo bili razočarani. Naprotiv.

U bajkovitom okruženju…

Na 1980m, u živopisnom okruženju, pod belim pokrivačem, prikazala se kućica iz bajke, planinarski dom. Ovaj prizor mi se urezao u sećanje. Iznad nje se nadvija greben. Rasprostire se na 12km, preteće ali veličanstveno. Nisam mogla a da se ne zapitam kako ćemo mi sutra preko grebena…no, nisam dozvolila sebi da se previše prepustim tom razmišljanju. Nastavismo dalje do kolibe, gde nas dočekuje uvek dobro raspoložen domaćin i predsednik PS kluba „Hajla“ Feka Kurtagić.

Ono što ovakva putovanja čini dodatno lepim  je druženje i upoznavanje fascinantnih ljudi. Tu su se okupili planinari iz raznih delova Srbije, Crne Gore, Makedonije i šire. Mnogi od njih su osvojili neke od najzahtevnijih vrhova sveta, pa ovde dolaze radi druženja i razmenjivanja planinarskih priča i šala. Topla vatrica, vesela priča i vreme proleti.

Smeštaj…

Postoje ženska i muška spavaona alpskog stila, a kapacitet je 40 ležajeva. Prenoćište plaćamo 5e ali dodajemo novac za hranu koju nam domaćini velikodušno pripremaju. Brzo smo se organizovali ko gde spava i začas sve utihne. A ujutru, iznenađenje! Pogled kroz prozor sobe je kao prolaz do Narnije! Uzbuđeno se spremamo za planinarenje.

Uspon…

Nažalost, vreme nije ni približno kao juče. Sneg je počeo da pada, Hajla se kupa u magli. Iako nisam iskusni planinar, ne brinem jer sam okružena profesionalcima. Vodiči hrabro istupaju napred i kreću da prte stazu koja je sada postala duboka i teška za pešačenje. Izgleda da nam Hajla neće olakšati ovaj uspon, ali niko se ne koleba da krene napred. Koračamo stopama vodiča i idemo jedni iza drugih.

Vremenske prilike se pogoršavaju i jasno je da će do vrha stići samo oni najuporniji. Ali, temperatura je fino ispod nule, ništa se više ne vidi i nažalost nije moguće uživati u prelepom pogledu koji Hajla inače pruža. Stižemo do podnožja grebena, i vraćamo se nazad.

Hrana nikad nije ukusnija nego posle pešačenja po snegu i minusu. Mnogi stižu mokri i promrzli jer su potcenili vremenske uslove.

Oprema…

Ono što sam odmah naučila u svojim ranim planinarskim pohodima je to da se u jednom danu na planinskim visinama može smeniti četiri godišnja doba. Nikada ne kretati nespreman na ovakva pešačenja, naročito zimska. Ono što glavu čuva su naravno cipele. Najvažnija je adekvatna obuća. U zimskom planinarenju je dobro imati aktivan veš koji diše ali je ipak topao, kao i jakne koje ne propuštaju vetar. 

Ostajemo da se družimo i veselimo do kasno u noć. Planinari kažu i to je svojevrsni deo ove discipline 🙂 

Ujutru se budimo a napolju vedro, predivno, nesvakidašnje. Razmišljamo da odložimo povratak i krenemo još jednom u pohod ka vrhu. Međutim, iskusni reše da je to vrlo opasno jer je sve zaleđeno i jako klizavo. Odustajemo…

Turizam na hajli…

Iako nismo osvojili Hajlu ovoga puta, ne osećam se poraženo. U meni se rađa odlučnost da se ovde vratim i savladam, ne planinu, nego sebe, u  nekom narednom zimskom usponu. Iako sam sa planinarenjem usporila zbog porođaja, radujem se i letnjoj poseti ovoj planini. To je jedno od mesta na mojoj listi koje treba posetiti nakon što se pandemija Korona virusa završi i izađemo iz karantina. Letnje pešačenje do vrha je druga priča i znatno je manje zahtevno. A možete zamisliti, ukoliko vas sreća posluži da vreme bude lepo, kakvi pogledi se pružaju sa grebena.

Ne morate biti planinar da biste posetili Planinarski Dom „Grope“. Kako moj sagovornik iz Planinarskog i Ski kluba „Hajla“ Zulfikar Zuko Kurtagić kaže, svako ko je voljan da poštuje kućni red i planinarsku etiku – dobrodošao je. Obavezno je najavljivanje domaćinima što možete uraditi preko njihove Facebook strane ovde. Cena prenoćišta je takođe 5e ali ne zaboravite da je to zajednički smeštaj. Moguć je dogovor i za spemanje hrane, dakle smeštaj na bazi polupansiona.

Odlaskom na planinu nikada ne možete pogrešiti. Savršenstvo prirode je ono što nam je svima potrebno da unese balans u naše užurbane živote. A ovakva avantura može biti baš nešto što vam treba.

Ukoliko imate nekih dodatnih pitanja o ovom mestu, slobodno pišite. U međuvremenu, pročitajte i nešto o mojim ostalim paninarskih pohodima u rubrici Planinarenje. 

Do sledećeg planinarskog pohoda!